Bojažljivim glasom i očima ispunjenim ljubavlju dječačić pozdravi oca koji se vratio s

posla. - Tata, koliko zaradiš za jedan sat?

Prilično iznenađen, pogledavši svog dječaka blistavim pogledom, otac odgovori: - Nemoj me sada gnjaviti. Umoran sam.

- Ali, tata, samo mi reci, molim te! Koliko zaradiš za jedan sat? - navaljivao je dječak.

Otac je na koncu popustio odgovorivši: - Dvadeset dolara na sat.

- OK, tata. Možeš li mi posuditi deset dolara? - upitao je dječak.

Pokazujući svoj umor i izrazitu uznemirenost, otac je viknuo: - Znači, zato si me pitao koliko zaradim, zar ne? Idi spavaj i ne dosađuj mi više!

Već se smračilo i otac je razmišljao o onome što je rekao, osjećao se krivim. Možda je njegov sin želio nešto kupiti. Konačno, želeći sebi olakšati misli, otac je otišao u sinovu sobu. - Spavaš li, sine? - upita otac.

- Ne, tata. Zašto? - upita dječak drijemajući.

- Evo novac koji si tražio - reče otac.

- Hvala, tata! - obradova se sin. Stavi svoju ruku pod jastuk i izvadi nešto novca. - Sad imam dovoljno! Imam dvadeset dolara! - reče.

Otac se zagleda u sina pokušavajući odgonetnuti što se događa. - Tata, hoćeš li mi prodati jedan sat svoga vremena?

“Krivi smo za mnoge propuste i pogreške, ali naš je najveći zločin zlostavljanje djece, negiranje temelja života. Mnoge stvari mogu čekati, ali djeca ne mogu. Njima ne možemo odgovoriti „sutra”, oni traže „danas“.

                               Gabriela Mistral